RED ZMAJA

Bilo mu je suđeno da ima auru ljubavi i da je raznosi svuda oko sebe. Stefan, sin blagočastivog Lazara i prepodobne Milice, rođen je kao šesto dete, ali se pokazao kao duhovnički, ratnički ispolin, uvek prvi.

Izbor imena značio je izbor krune. Monahinja Jefimije (Jelena Mrnjavčević) ga je još kao dete učila da donosi važne odluke.

Vaspitan je na "Aleksandridi", romantičnoj povesti za hrabre. Pokazao se kao sanjar i vladalac koji se mačuje sa izazovima sudbine pa makar pred njima stajao "nesavladivi podvig". Njegov biograf Konstantin Filozof izdvaja Despotovo umeće da brzo nadmaši svoje učitelje, da bude u svemu savršen.

Bio je u svemu predodređen za vladarsku misiju. Prvu životnu lekciju primio je u Saraju, kud je odveo svoju još nezrelu sestru Oliveru, pod plašt ratničkog i erotskog zvera Bajazita "Munjevitog". U bitci protiv Mongola kod Angore (Ankare) 1402. vodi neporaženo desno krilo teških oklopnika. Angora donosi Bajazitu sram sužanjstva, a Stefanu novi život. Vizantijski dvor mu daje titulu Despota.

Stefan je insistirao na izučavanju borilačkih veština i ratne tehnike. On je sam obučavao komandni kadar i svoje vojnike. Njegovo osnovno pravilo poticalo je iz njegove velike ljubavi prema ljudima i svojim borcima, i neprestano davanje milostinje, čitanje božanskih knjiga, ali je znao razlučiti humanost od samoodbrane.

On je osnivač viteškog reda "Ordo redis" (Red redova) u koji su ulazile samo krunisane evropske glave, i prvi je u "Viteškom Redu zmajeva" (obnovljeni Red "Svetog Đorđa"), među kojima su bili Miloš Obilić, Despot Đurđe Branković, Despot Vuk Grgurević, vizantijski Car Konstantin XI, Vojvoda Vlad Drakula...

Članovi reda "Ordo redis" iz osnivačke povelje 1408. godine su Stephanus despoth, dominus Rasciae, item Hermannus comes Cily et Zagoriae, comes Fredericus, filius eiusdem, Nicolaus de gara, regni Hungariae palatinus, Stiborius de Stiboricz alias vaiuoda Transyluanus, Joannes filius Henrici de Thamassy et Jacobus Laczk de Zantho, vaiuodae Transyluani, Joannes de Maroth Machouiensis, Pipo de Ozora Zewreniensis, bani; Nicolaus de Zeech magister tauernicorum regalium, comes Karolus de Corbauia, supremus thesaurarius regius, Symon filius condam Konye bani de Zecheen, janitorum, comes Joannes de Corbauia, dapiferorum, Joannes filius Georgii de Alsaan pincernarum, Petrus Cheh de Lewa aganzonum regalium magistri, Nicolaus de Chak, alias vaiuoda Transyluanus, Paulus Byssenus, alter Paulus de Peth, pridem Dalmatiae, Croatiae et totius Sclauoniae regnorum bani, Michael, filius Salamonis de Nadasd comes siculorum regalium, Petrus de Peren, alias siculorum nunc vero maramorossensis comes, Emericus de eadem Pern secretarius cancellarius regius et Joannes filius condam domini Nicolai de Gara palatini.

Mnogim junacima na svim horizontima je bio san da budu proizvedeni u viteza od Despotove ruke i čast da mu služe.

Na krilima samostalne vlasti Stefan Lazarević godine 1404. sklapa ugovor sa mađarskim kraljem Žigmundom, dobija na korišćenje

Beograd, Mačvu, Valjevo i Sokol, a 1411. i rudnike Nadžbanju i Felšebanju. Zastakljeni pogled sa kalemegdanske terase njegove beogradske tvrđave bio je čuven u čitavoj tadašnjoj Evropi. Takvog vidikovca nije nadaleko bilo. Kao da se u vazduhu osećala sloboda, svuda oko teških kula u Gornjoj varoši. Grad je Despotovom poveljom proglašen za grad Majke Božije i stavljen pod njeno okrilje i zaštitu. Na njegovom blistavom dvoru, sve je bilo uređeno po visokim vizantijskim standardima samo Stefana muči što u braku sa Jelenom Gatiluzi nema naslednika. Jednom je nesretno pao sa konja i zauvek ostao beščedan.

Život teče dalje i njegova kancelarija radi po uzoru na vizantijske i mletačke. Vodi se bogata prepiska s moćnim vladarskim kućama. Ratuje se i trguje. Prepliću se doba mira i ljutih bojeva. Novembra 1405. upokojila se Despotova plemenita majka Kneginja Milica (sad monahinja Evrosima) koju prenose u njenu Ljubostinjsku zadužbinu. Despot započinje zidanje Resave (Manasije), mističnog uporišta koje u sebi idealno spaja oblike tvrđave i manastira. Radove poverava najboljim protomajstorima. Srbija pred izdisaj dobija svoj Kamelot i Hilandar.

Kažu da je Despot Stefan "imao pronicljivost i da je dalje video od svog doba". No plemićki stalež je mislio drugačije. Smetala im je Stefanova čvrsta vera u Ugre i njegova otvorenost prema tuđim običajima i kulturi. Na čelu nezadovoljnih je Vuk Lazarević koga razjaruje Despotovo ponosno nošenje ordena "Zlatnog zmaja" koji je povlačio izvesne kurtoazne obaveze prema katoličkoj crkvi.

U Srbiji nastaje građanski rat, sultan Sulejman likuje. Žigmund je uz Stefana, Sulejman uz Vuka. Srpska nepojmna drama.

U trenutcima patnje Despot Stefan piše "Slovo Ljubve". Te 1409. poručuje bratu da će mu uprkos ratu, sve orpostiti. I to je zaista i mislio. Kad je turski pretendent Musa hteo kasnije da pogubi Vuka zbog neverstva, Despto Stefan je izrekao uzvišene reči bratske ljubavi: "Ako sam ja neveran, onda je i on." Ljubav je velikodušno nadvladala istinu.

Vuk je po Despotovom zahtevu prebegao Sulejmanu koji je pobedio. Veličanstven je to Despotov gest. Na bojnom polju bio je junačan, kao kod Angore - u bratskoj ljubavi uvek velikodušan. Vladalac, čija je tolerancija spoj viteške uzvišenosti i predanosti bliskim bićima. Oživljeno "Slovo ljubve". Tek 1413. Despot Stefan je mogao da zaklopi knjigu večnih sukoba sa prevrtljivim sultanom Musom (koji je na prevaru ubio svog brata i rivala Sulejmana). Despot je tada pokazao izuzetan ratnički i diplomatski takt - svojstven samo najvećim vitezovima. To mu je donelo deset godina mira. Dovoljno da završi svoju zadužbinu veličanstvenu Manasiju, da učvrsti granice Despotovine, i da svom zakonitom nasledniku, Đurađu Brankoviću, preda uređenu državu.

Njegovu iznenadnu pogibiju (19.07.1427.) obeležila je mistična oluja, kod koje se zacrnelo nebo nad Beogradom, i tresak groma, koji je zaglušio Despotov zadnji vapaj: "Po Đurđa, po Đurđa!" Stefanova smrt u narodu doživljena je kao propast, poput Strašnog Suda. Ljudi su čupali kose, sekli konjima grive. Despotovina je u strepnji pred nadolazećim vremenima oplakala svoga Zmaja, koji je bio (svi su to osećali) onaj izabrani glasnik novog doba.

Potomak Nemanjića, sin Cara Lazara, Visoki Despot  ostao je da, poput graničara, pred večnošću svedoči snagu vere i odanost viteškom zavetu  svog hristoljubivog naroda. I to u onim najtežim vremenima istorije - u trenutku propasti srpske države i gubitka identiteta. Kod Srba nažalost u sećanju najčešće ostaju ljudi jednog podviga - koji obično zasene sve prethodno učinjeno, bilo dobro ili zlo. To onda dovodi i do ishitrenih zaključaka,  bacajući u večni i najčešće nezaslužen zaborav sva ona ostala (grešna i junačna) dela.

Zato se postavlja pitanje:  Šta ćemo sa onim najređim među našim pretcima? Šta sa onim prinčevima i vitezovima postojanog podviga, uzvišenosti i dobrote - onima čiji je svaki životni potez vredan

divljenja i večite zahvalnosti potomstva?

Strašna je i čudna Stefanova sudbina, sva ispletena tajnama i čudnovatim znamenjima. "U piću nije bio ljuta pijanica", "nije doterao cara do duvara", niti ga je "rasporio od učkura do grla bijela".

A ako se u ogledalu večnosti upitamo: Šta je on uistinu bio? - Odgovor

kao da se sam u slova i reči slaže. Bio je to vladar. I vitez. I pesnik. I podvižnik. I ktitor. I mučenik.